Zglajzo voz kod Breze - saopšti nam tužnu vijest mrzovoljni crvenkapa.
A u to mirisno junsko praskozorje na peronu željezničke stanice u Majdanu nas nekoliko putnika: Ilija sa štakama na putu za Koševo gdje će mu, rekoše, skinut gips, puko u jelicu prošle zime dok se skijo na Perunu, veli cikno mu list ko grisini štapić; Rope u plavom radničkom odijelu i gumenim čizmama rudarkama na vječitom putu u potrazi za srećom; pjesnik Čingo, koga je vijest zatekla u položaju Otela, na putu za Brezu, hoće kaže da se zaposli u rudniku da dobije inspiraciju i napiše pjesmu svog života o gorkom životu rudarskom; Mugdo da rođendanskim poklonom usreći curu, rekla mu da joj kupi koju god oće kasetu samo da je od Halida; i ja u glanc novim, bjelim šangajkama made in “Borovo” i original leviskama sa Baščaršije.
Ilija je prvo konto da odalami crvenkapu štakom al nije mogo da ga dokuči pa se počeo derat - Kakav si ti otpravnik nemaš šta ni otpravljat, jebo te voz koji zglajza u sred ljeta, da te je… I nastavio bi on tako urlikat da mu crvenkapa nije reko da će njega otpravit sa stanice put stanice milicije ako tako nastavi, a ako odma ne odu na šalter da vrate karte neće ih kasnije ni vratit, zamandaliće šubu i kapak. Zaglavismo svi na vratima čekaonice da brže-bolje dobijemo pare nazad, svi sem Pere njemu karta a ni pare nikad nisu trebale. Samo je pomalo nervozno šetko tamo-vamo u krugu od par koraka, pljucko po peronu i češko se po kratko ošišanoj kosi - kako sad krenut putem sreće…
Mugdo je trzno polovku Badela iz one kese sa Halidovom kasetom i ostalim poklonima za punca i punicu. Ovaj za punca načesmo i odmah se razgalismo. Pare su u džepu, Badel tamo gdje mu je i mjesto - u stomaku, jebeš punca, kako je krenulo ko zna kad će ga vidit. Čingo je nosio bocu i počeo naglas da recituje Jesenjina, Ilija je Peri uvalio jednu štaku i počeo da skakuće prema mostu, Mugdo je nevoljno landaro onom kesom, najrađe bi je frljacno u Stavnju, ja s rukama u džepovima i izgužvanom “Sudskom medicinom” pod pazuhom, opazih praznu konzervu sardine, našpicih je i zorom uelaćih šangajke. Zaputismo se preko mosta ka Nunetovoj trafici.
Niz cestu od Vareša naleti Veliša, reli vozač u šerpa-plavom vartburg karavanu ofarbanom četkom. A četka kupljena kod Visočana, opadaju dlake pa vartburg sav rutav i naježen ko i mi u onoj prohladnoj zori prekrivenoj zvjezdanim nebom našega grada. Izvukavši tjelo dopola kroz prozor upita nas: Đđđđ.. đećete? Mugdo mu reče - S tobom niđe. - Aaaaa ššššto? - Pa vidiš da ti trebaju dvije krese. - Kaaaake krese? Vidiiiiš da aa vaaartburg krreeeše ko ggooolf dddiizel naaa Bjjjeeeelašnici uuu jaaannnuaru. - Krese, bekane, da podupreš očne kapke, vidiš da si mortus pjan. - Paaa ššššta? Biiiio sssaam u kkkk… Biiio saaam u kkk… - Ma nema veze đe si bio, reče Ilija ulazeć u vartburg. Pero je već sjeo u gepek ne popustajuć štaku, utrpasmo se i mi, Veliša dade gas, zaškripaše gume, Mugdo naredi da svi stavimo lične karte usta radi lakše identifikacije. Nune na trenutak zastade s ubacivanjem taze novina u trafiku i isprati nas pogledom sve dok ne zamakosmo za krivinu kod Parlamenta. Pomisli kako je svijet, asli, odavno pobudalio…
Dok je reli vozač šerpa-plavog vartburg karavana sjeko krivine mi smo udarali glavama đa na lijevu đa na desnu stranu, Pero se plazo na guzici s kraja na kraj gepeka dok se ne dofati štake i podboči je u jedan ćošak. Smireno se češo po kratko ošišanoj kosi i naglas nešto mašto. Zapjevasmo - Putuj, putuj srećo moja, srce mi se steže… Dok smo se približavali poslednjoj kući na dnu Prnjavora Veliša zauze pozu vozača tenka, samo su mu oči i čelo malo provirivali iznad volana. Čingo upita šta mu je, Mugdo reče ništa, tu stanuje pa da ga žena nevidi. Kod groblja se opet ispravi i doda gas, Badel obiđe počasni krug i svi počesmo budni sanjati: Ilija kako će se napokon kurtalisat gipsa, Čingo kako će napisat pjesmu svog života posvećenu ljudskoj muci, Mugdo kako će se dopast puncu… Tek se onda puče po čelu, sjeti se, pa klinac ću mu se dopast, ode poklon… - Ti se baš dobro puče, pravo grunu, reče Ilija. - Ttttto ppppuče gggguuuma, kkkkonju. - Kaka guma?! - Zzzzzaaadnja dddesna. Ssssvi nnnaaaaapolje!
Taman smo mašili klaonicu kad poče klepetat. - Ma samo vozi, javi se Rope iz gepeka. – Rrrrrr… - Dobro, znamo da si reko, ajmo napolje, ponovi naredbu Ilija. - Daj dizalicu, montirač, rezervni točak, popravićemo, reče Čingo.
- Nnnnn… - Nema on ništa od toga, znalački konstatova Ilija. – Aaaaa…
- Dobro, ajmo u “Tri ata” oni imaju svašta. Zaputismo se prema kafani Mitra mesara. Čingo zafrljaci flašu u Stavnju, i nako je prazna, Mugdo se jedva suzdrža da i on ne zafrljaci onu kesu sa Halidom i poklonom za punicu, Ilija je skakuto na jednoj nozi, Pero prebacio štaku preko ramena, ja popustio raskupusanu knjigu u šerpa-plavom vartburgu u nadi da ćemo se brzo vratit. Stari mlinar Kalas je upravo podizo ustavu pred vodenicom kad nas ugleda kako ivicom druma užurbano grabimo prema kafani Mitra mesara, ništa nije govorio samo nas je nijemo pratio pogledom dok ne zamakosmo u sjenke vrba. Pomisli kako je svijet, asli, odavno pobudalio…
Mlađi Mitrov brat je krmeljo i nešto petljo oko šanka kad nas ugleda na vratima. Faca mu se razvuče u širok, lažan osmijeh a u očima nalik na one Kir Janjine ko da je pisalo - evo para. Upita - Jel to pukla guma na autobusu?
- Jjjjj… poče Veliša. - Jest, poče Mugdo da prevodi, al nije na autobusu nego na vartburgu. - Trebaju nam… i poče on nabrajat šta nam sve treba al ga mlađi Mitrov brat prekide i reče - Sjedite, sjedite, samo vi sjedite. Imamo mi sve što treba, i to i dobre domaće rakije i novo osoblje… - Rakija i osoblje nam ne trebaju, reče Mugdo, već klocne, montira… Uto ga Ilija munu štakom pod rebra i naredi svima sjedanje. - E kad je već taka situacija, veli mlađi Mitrov brat, onda kuća časti turu rakije! I tako to krene. Uto se pojavi i dio novog osoblja u vidu konobarice sa malom bjelom pregačom koja jedva da je pokrivala ovo što nije uspio pokrit mali komadić crne krpice koju one zovu suknjica. Nosila je drugu turu od gazde Mitra koji je na spratu drugom djelu novog osoblja cjelu noć davo radne instrukcije. Pero je bleno sve dok mu Mugdo nije odvalio šljagu i reko da bude malo pristojniji, objasnio mu je da je to slobodna umjetnica sa širokim spektrom interesovanja. Rope je klimno glavom ko da potvrđuje da konta šta mu ovaj govori i nastavio blenut ovaj put čas u slobodnu umjetnicu čas u Mugdu, bleno je i klimo glavom i sve tako naizmjenice. Slobodna umjetnica širokog spektra interesovanja pošto posluži piće sjede u krilo Čingi kao najozbiljnijem u društvu a kad ovaj poče ponovo da recituje Jesenjina ona skoči ko oparena i pridruži se Peri u blejanju. Blejala je čas u Čingu ne kontajuć šta to ovaj govori, čas u malađeg brata Mitra mesara koji joj je davo ‘neupadljive’ znake da nekom mora sjest u krilo. Uto se Veliša vraćo iz WC-a i po običaju zaboravio da zakopča šlic a po običaju je nosio gaće koje mu je stara sašila od vrećice za deterdžent “Crni bik” i po običaju je crni bik bio tamo gdje i treba, pa to kad ugleda iskusna slobodna umjetnica širokog spektra interesovanja iz Janje vrisnu i pobježe za šank.
Podne je već uveliko mašilo, mi odavno zaboravili gdje smo pošli i zbog čega smo svratili u “Tri ata” kad se pojavi i gazda Mitar sa drugom slobodnom umjetnicom širokog spektra interesovanja… Nova tura brlje, kuća časti. Veliša je pito Mitra – Iiiiii… Mugdo prevodio - Imas li klocne, montirač i rezervni točak? Mitar je govorio da ima sve al najbolja mu je prava domaća rakija i novo osoblje svjetskog nivoa iz Janje kod Bijeljine. - Sjedite vi, samo sjedite, svega ima… Ilija je pito imal kake dobre makaze i žagu da mu skinu gips, šta će džaba na Koševo kad ga možemo i sami skinut. Mitar je govorio - Ima, ima, kako nema. Svega ima, samo vi sjedite, sjedite i pijte. Naredio je bratu da iz magaze donese žagu, ne onu dugu što obaraju šumu kad kradu neg onu malo precizniju, za metal. Rope kad ugleda Velišu sa žagom i Iliju kako leži na stolu skoči ko oparen i pobježe…
Pričo je kasnije Vejsil poštar kako ga je unezvjerenog trefio u Prnjavoru, kako mu je ovaj zapjenjenim ustima objašnjavo da eno sjeku Iliji nogu, pominjo neke bjele i crne krpice i slobodne umjetnice, klimo glavom i viko auuuuuu. Nas su nekako u neko kišovito vareško predvečerje transportovali, teško da bi nas i rođena majka nako izobličene poznala, možda jedino da nas je kakav čarobnjak poput Branka Mandića uspio dobro retuširat. Stari Đuka je treći dan vratio šerpa-plavi vartburg za Vareš; Ilija se sledeće sedmice kurtaliso gipsa, stari ga vodio na Koševo, nije smio samog da ga pusti; Čingo se podjesen zaposlio u rudniku mrkog uglja u Brezi, kad sam ga zadnji put sreo kako u položaju Otela stoji na Zemunskom keju nisam ga pitao da li je napiso pjesmu svog života; ja sam se u oktobru nekako provuko na ispitu sudske medicine; Mugdo se nikad nije dopo puncu, dal zbog onog ‘Badela’ dal zbog nečeg drugog, ne znam; a Pero, eee Rope, Rope… Za vedra neba pogledam gore u zvjezdice, vidim jednu što stalno luta, zagledajte se malo bolje vidjećete je i vi, ima širok osmijeh i gumene rudarske čizme…
A dan je krenuo nako lijepo, obećavo puno, vedrina neba iznad Vareša grijala dušu i srcu snagu davala, al…
Al, jebiga, tako obično završi kod negdje zglajza. Ili je možda za sve kriv onaj namrgođeni crvenkapa koji je unaprijed znao da će sve krenut naopako.
Nedeljko Marić Cana
“Razgovori za šankom” 11. 1. 2004.
Gone but not forgotten…